Novosti

Bližio se 13. jun 1957. godine i tada je jedan beogradski klinac iz Kosovske ulice strpljivo zavrtao poslednje šrafove na glanc novim stolicama, u sjajnom zdanju koje se otvaralo u centru Beograda, sa namenom da bude nešto poput pariske „Olimpije" - hram umetnosti, kulture i svih važnijih dogafjanja u tadašnjoj SFRJ. Taj dečko iz Kosovske je Branko Marušić, kasnije veoma dobro poznat kao Čutura, jedan od prvih rok muzičara na jugoslovenskom tlu. S njim počinje i s njim se završava 75 minutni dokumentarni film „Svedok jednog vremena" Igora M. Toholja, o šest decenija dugom istorijatu Dvorane Doma sindikata u Beogradu, koji će premijeru u okviru 66. Martovskog festivala imati sutra u 15 časova u Domu omladine.

Ovaj istraživački složen i protagonistima - svedocima veoma bogat film (više od 30 učesnika), budi uspomene, osvežava sećanja i uvlači gledacea u emocionalni vrtlog jedne lepe priče o sadržajima koje je nudila nekadašnja kultna beogradska dvorana, uvek prepuna konzumenata kulture i umetnosti. U Toholjevom filmu sabrana su mnoga sećanja: od kongresa državnog vrha nekadašnje SFRJ, koncerata Luja Armstronga i Artura Rubinšrajna, do gostovanja najvećih filmskih zvezda i šahovskih velemajstora, a sve to zajedno, uz obilje arhivskog materijala, nadahnuto i emotivno govori o važnoj instituciji, jednom fenomenu druge polovine 20. veka na ovim prostorima.

Scenario za film zajedno su napisali Nevena Matović, novinar Drugog programa Radio Beograda i Igor M. Toholj, prema početnoj ideji izvršnog producenta Igora Stankovića, a povodom oproštajnog koncerta u Dvorani Doma sindikata pred početak njene rekonstrukcije (2017). Ova dvorana i dalje postoji, u novom vizuelnom identitetu, nastavljajući svoju kulturološku misiju i životni ciklus na drugom nivou, podjednako okrenuta svim generacijama i svim slojevima publike koja sazreva u Beogradu - kaže za „Politiku" reditelj filma u kojem je „uhvaćeno" kolektivno sećanje niza generacija odraslih u Beogradu, kao i onih koji su u njega dolazili ili prolazili raznolikim povodima.

Lik Branka Marušića Čuture je pokretač u narativnoj strukturi filma. Činjenica da je prisutan u dvorani od samog njenog otvaranja, tačnije od njene izgradnje, poslužio je da kroz povezivanje dva kraja njegove priče o stolicama film poprimi cikličnu formu. Verujem u to da ciklus određuje sled događaja, kako u životu, istoriji, tako i umetničkim formama uopšte -  kaže Igor M. Toholj.

Za njega je najveći izazov bilo snimanje i montaža samog oproštajnog koncerta, događaja koji nije bilo moguće ponoviti, jer se dogodio jednom i nikada više. Toholj kaže: "Ulaznice za taj događaj su se delile na blagajni tokom cele nedelje, a red se protegao kao nekada u zlatno doba značajnih festivala koji su ovde počeli svoj život, kakvi su Beogradsko proleće, Džez festival, Fest ili Martovski festival. Čekalo se na velikoj vrućini,  u holu su se ponovo pojavili savremenici epohe rokenrola i džeza, pripadnici građanske, nekada srednje društvene klase, uzbuđeni činjenicom da će, između ostalih, još jedanput sa scene uživo čuti „Zvižduk u osam" u izvođenju Đorđa Marjanovića". Sama dvorana kao prostor takođe je jedan od živih protagonista filma, važan za celovit utisak o značaju mesta. Direktor fotografije Stefan Momirov i snimatelji Jovan Nedeljkov i Dušan Jelen prepoznali su i „osvojili" najrazličitije uglove i pozicije: u, iznad i ispod dvorane.

Tu spada i egzibicija celodnevnog snimanja i penjanja na konstrukciju dotrajalih ,,krezubih", ali još uvek živih orgulja, koje blesnu samo pod svetlom pravih majstora filmske rasvete - kaže Toholj. Reditelj ukazuje i na to damje sam mozaički karakter „Svedoka jednog vremena" nastao u montaži, „strogog ali pravednog i kreativnog montažera Nemanje Babiha", a tome su prethodili sati i sati sagledavanja materijala. I to sve je urodilo plodom. Pred gledaocima je film koji sabira sećanja - i na gostovanja Djuka Elinggona, Bi Bi Kin- ga, Oskara Pitersona, Šarla Aznavura, na ogromno filmsko platno koje je Milutin Čolić tamo postavio za Fest, na šahovski meč Spaski- Korčnoj kada su se navijači potukli ispred Dvorane Doma sindikata i na mnogo toga još - i skupljena zajedno, ostavlja ih za budućnost.

Tekst pisala:Dubravka Lakić

Izvor: Politika